УСТАШЕ И МАСОВНА УБИСТВА У ХРВАТСКОЈ, 1929-1945

УСТАШЕ И МАСОВНА УБИСТВА У ХРВАТСКОЈ, 1929-1945

Срђа Трифковић

ОПШТА РАЗМАТРАЊА – Историја Другог светског рата обилује општим прегледима и специјализованим проучавањима, али у Југозападној Европи сусрећемо се са изузетком који већ дуго траје. Рат „свих против свих“, који је био вођен у Југославији између 1941. и 1945, требало би да представља привлачну тему за специјалисте, посебно сада када је већина архива отворена и доступна а могућност путовања је неограничена. Међутим, та појава је и даље недовољно проучена. Непостојање ауторитативног корпуса на ову тему у западним академским установама погоршано је двема околностима. Једна је уздржаност историчара земаља-наследница да се ухвате у коштац са тако деликатним темама као што су колаборационизам и масовно убијање, или у сваком случају уздржаност да се тиме позабаве без етничких предрасуда и ревизионистичких искушења. Друга је склоност страних научника који се баве регионом да догађаје из периода 1941. – 1945. разматрају пристрасно са становишта њихових тренутних фаворита на терену. То се често своди на подршку страних научника овом или оном облику националистичког наратива.

Проблем српско-хрватских односа, оптерећен наслеђем из ранијих векова, у великој мери је погоршан стварањем Југословенске државе 1918. године. Ти односи би вероватно ионако остали лоши али би били подложни усмеравању да та два народа нису гурнута под исти кров на крају њихове транзиције у савремену еру. Међутим, неслагање између Срба и Хрвата, два језички слична али по историји, етницитету и култури различита народа, никако се не би могла посматрати као савремена појава. Клица исконског српско-хрватског сукоба била је посејана давно пре југословенског периода који је почео 1918. године.

Правни статус, изузеће од неких обавеза и повластице дате хабсбуршкој Војној крајини (Militärgrenze), где је био насељен велики број српских војника-сељака, било је мрско хрватском племству и црквеној јерархији од тренутка када је Крајина била установљена у шеснаестом веку, па до њеног укидања 1881. године. До тада, тај ресентиман се проширио изван кругова неофеудалне елите и погодовао је успону идеологији Хрватског државног права (Праваштво). То је обухватало паралелне ставове да Срби у Хрватској јесу, или би бар то требало да буду, православни Хрвати који су по природи ствари припадали хрватском „политичком народу“. Истовремено, они који су одбацивали такав положај сматрани су за расно инфериорни, подљудски „накот“ чија је ликвидација била предуслов за национални опстанак Хрватске. Кључна начела ове идеологије била су постављена више од пола века пре него што је била створена Југославија. Обогаћена у међуратном периоду захтевом за расно искључивим хрватством, ова идеологија добила је свој радикалан израз у Усташком покрету Анте Павелића.

„Хрватска се за време рата претворила у једну огромну кланицу,“ примећује Ернст Нолте. Језивост усташких злочина против Срба, Јевреја и Рома учинило је да Независна Држава Хрватска – њихов покушај да један мултиетнички и верски разнородан амалгам претворе у интегрисану државу за само један народ – постане главни извор војне и политичке нестабилности у оквиру окупационог система сила Осовине у региону. То је материјално утицало на исход рата на Западном Балкану тако што је потенцијалну предност за Трећи Рајх претворило у стварни хендикеп. Тежња за успостављањем етничке, културне и политичке једнообразности применом етничког чишћења није било нешто непознато у Европи под нацистичком доминацијом. Међутим, незасита крвожедност Усташа хрватски тип „домаћег фашизма“ ипак издваја од осталих и чини га јединственим међу колаборационистичким режимима.

ИДЕОЛОГИЈА – Било је то без преседана, чак и у трауматизованој и брутализованој Европи раних четрдесетих година, сусрести се са таласом насиља који је био тако силовит да је шокирао чак и окореле официре Вермахта и СС, нацистичке дипломате и оперативце Гестапоа. Феномен који се крио иза тог насиља, Усташтво, ипак је и даље недовољно познат и тек површно истражен ван граница бивше Југославије. Његови идеолошки корени, међутим, налазе се изван оквира наше данашње теме. Довољно је истаћи да је усташка идеологија у потпуности била усмерена на стварање националне државе у корист припадника хрватске расне заједнице, мистично повезаних крвљу својих наводних предака, а не тежњом те државе према неком вишем метафизичком циљу. Док је за Усташу етнички и расно чиста национална држава представљала највиши циљ, немачки Нациста или италијански Фашиста посматрао је државу као приручно средство његове Wille zur Macht, воље за моћ. Фашизам и Нацизам су били динамични, безобзирно модернизаторски покрети. Усташтво је било у суштини статично: имало је за циљ стварање национално хомогене хрватске државе без Срба.

Услед своје конспиративне природе и изгнанства руководећег кадра до априла 1941. усташки покрет се налазио донекле ван главних фашистичких струјања. Покрету је недостајала класна компонента која се у другим европским земљама састојала из споја традиционалне националне деснице и Фашизма у борби против Комунизма. Усташка пропаганда је била замена за идеологију, присилна мобилизација – замена за добровољно учешће. Представе везане са „динарску расу“ са њеним наводним супериорним предностима биле су формулисане на примитиван начин. Идеолошке представе било које врсте биле су од другостепенеог значаја у односу на оно што је било главно: „Антисрбизам је увек био у средишту усташке идеологије; по речима једног водећег Усташе, то је представљало ‘суштину усташког учења, његов raison d’être.’“ Појединац није могао бити прави Усташа ако није прихватао став да је Србе требало уништити, па чак и ако је прихватао све остале састојке усташке „идеологије“ као што су антисемитизам, култ сељаштва, корпоратизам, нордијско-динарски расизам, итд. Насупрот томе, било је могуће бити млак у односу на све остале идеолошке постулате који се нису тицали Срба, али ако је појединац био присталица геноцидног антисрбизма то је било довољно да би био признат за правог Усташу. Деценију после свога настанка, пошто се докопао власти уз помоћ иностраних ментора, усташки покрет је свој raison d’être претворио у дело. Уништио је пола милиона људских живота на незамисливо окрутан начин.

Усташки облик Volksgemeinschaft-а био је изразито нихилистички у својим идеолошким темељима. Уздизање расно чистог нордијско-динарског хрватског сељака, са „природном науком“ у духу социјалног Дарвинизма као јединим руководним начелом, створило је култ разобручене крволочности. Било је то трапава мешавина нацистичке свирепости и квазирасизма, фашистичке ирационалности и, изнад свега, „оријенталног“ примитивизма. У року од неколико месеци после 10. априла 1941. године, то је Хрватску увукло у вртлог крваве анархије.

ПРИПРЕМЕ ЗА АНТИСРПСКИ ТЕРОР – Идеја да би се српско питање могло решити радикалним насиљем свој корен је имала у упорном непријатељству хрватских сталежа, племства и Римокатоличке црквене јерархије у односу на посебан статус и привилегије које су Срби уживали на Војној граници, а које им је Круна доделила у седамнаестом и осамнаестом веку. Шездесетих година деветнаестог века то непријатељство је попримило истребитељски облик код Анта Старчевича, да би се затим „демократизовало“ кроз његову Странку права. У раном двадесетом столећу, правашко наслеђе је било прекомпоновано као идеологија чисте србофобије у учењу Јосипа Франка. То је затим добило израз у антисрпским демонстрацијама које су франковци предводили 1902. године и нередима, опет упереним против Срба, који су уследили после сарајевског атентата у лето 1914. године.

Према Истраживачком центру „Јад Вашем“, „Више од 500.000 Срба било је убијено на страховито садистички начин (највише у лето 1941.), 250.000 је било прогнано, а додатних 200.000 било је принуђено да приме католичку веру.“ Сабрина Рамет износи цифру од 487.000 убијених Срба, као и 27.000 Рома и 30.000 Јевреја. Музеј Холокауста у Сједињеним Државама недавно је проценио да је „до 400.000 српских цивила настрадало у усташком геноциду, а одприлике половина њих били су жене, деца и старци.“ Та процена се уклапа у опште мишљење научне јавности по овом питању, а њихово мишљење пружа емпирички утемељену полазну тачку у одсуству непосредне документације о процесу истребљења.

Ове цифре су заиста запањујуће, чак и када се пореде са нацистичким Холокаустом. Немачки Рајх је 1941. године био суперсила која је бројала 80 милиона Немаца, од којих је 12 милиона било у униформи, а 8 милиона учлањено у Нацистичку странку. Они су према проценама убили око 18 милиона цивила у Европи од јуна 1941. до маја 1945, нешто више од половине тог броја били су Словени а око трећина Јевреји. За разлику, 1941. године Независна Држава Хрватска била је неразвијена и дезорганизована држава која је бројала нешто више од три милиона Хрвата католика и око 30.000 људи у усташкој униформи, што се до 1944. повећало на око 100.000, мада то више нису били добровољци. Између априла 1941. и маја 1945. године, они су побили пола милиона цивила, од који су четири петине били Срби. Између 75 и 80 одсто хрватских и босанских Јевреја су до краја рата били мртви, и око 90 одсто Рома.

Без обзира на све своје слабости, усташка држава је направила несразмеран допринос Холокаусту. Међу сателитима, она је пружила непревазиђен пример државног злочинства, раван једино Трећем Рајху. На крају, жртва Усташа, као и жртва Нациста, било је човечанство као такво зато што су и једни и други себи задали за циљ – уништење човечности.

Међутим, између Немачке и Хрватске постоји једна важна разлика. Немачка се већ седам деценија суочава са најтамнијом епизодом своје историје. Само једна безначајна шака Немаца на маргинама још увек тврди да се та епизода није догодила, или да није била баш тако тамна, или и једно и друго. За разлику, усташки поглед на свет – чак и када се формално одбацује – остаје интернализован у свести значајног дела хрватског друштва, а посебно политичког, академског, медијског и црквеног естаблишмента. Криминалност Усташа мери се не само по броју мртвих Срба, Јевреја и Рома, већ и по утицају њихових злочина на друштво у целини. Тај утицај је остао позамашан, чак седам деценија након догађаја.

КОНАЧНИ ИСХОД – Након што је после 1945. године себи осигурао апсолутну моћ, Тито је покушао да све „Југословене“ принуди да своја ратна сећања уложе у заједничку банку Народно-ослободилачке борбе и Фашистичког терора и да из тога извлаче заједничке дивиденде у облику братства и јединства. Титова грађевина је почивала на три фиктивна темеља:

  • Мит да су конститутивни народи у подједнакој мери допринели партизанској победи у „народно-ослободилачкој борби“.
  • Мит о подједнакој патњи свих под окупаторима и њиховим домаћим слугама.
  • Морално изједначавање Четника и Павелићевих Усташа.

Србима није било дозвољено да се као жртве персонализују, а Усташе су ретко били именовани као извршиоци. Безбројни споменици у Лики, Кордуну, на Банији, или у Босни и Херцеговини подсећали су на „жртве терора окупатора и његових домаћих слугу“, да би затим уследио дуги низ очигледно српских имена. Међутим, државни наратив није могао да спречи или да превагне над приватним и породичним, тако да је овај последњи за Србе постао део њиховог националног „подземног“ наратива.

Мада је оваква политика била корисна комунистичком диктатору, она је такође отклонила могућност покајања и унутрашњег помирења. Јавна расправа и научна анализа усташког наслеђа били су онемогућени. „У међувремену,“ написала је историчарка Мишел Фрухт Леви, „Запад је финансијски подржавао Усташе у новом издању, као антикомунистичке борце, док је из америчке популарне свести Балкан био избрисан све до распада Југославије.“ Подразумева се да нови југословенски режим званично није био антисрпски, али једна од главних практичних последица примене начела „братства и јединства“ било је гурање усташких злочина под тепих у име идеолошког глајхшалтовања. Антисрпски тон предратних парола Коминтерне у односу на Краљевину Југославију одразио се на претпоставке на којима је друга, комунистичка Југославија била утемељена. Двема покрајинама у оквиру Србије дата је аутономија, али Срби у старој Војној Крајини нису добили ништа налик на аутономију у оквиру Хрватске.

Титова Југославија нија била саграђена на анационалном или наднационалном принципу, већ на самовољним територијалним расподелама које између 1918. и 1941. ни у једном тренутку не би биле могуће. Србе западне Југославије, који су представљали војничку кичму Партизанског покрета, уверавали су да то није имало никакав значај зато што су се налазили под окриљем југословенске државе. У Хрватској никада није било денацификације.

Тешко је било замислити 1990-91 да се Срби не би латили оружја против режима у Загребу који је оживљавао симболе, пароле и атмосферу Усташке државе. Њихов страх је распиривала влада Фрање Туђмана који је дошао на власт у априлу 1990, после првих вишестраначких избора од 1938. године. У њен састав ушли су националисти чији је отворен циљ био да измире наслеђе хрватских Партизана и њихових Усташких противника. Туђманов наследник на положају председника, Стјепан Месић, изјавио је да је Хрватска однела двоструку победу у Другом светском рату, прво 1941. и затим опет 1945. Туђман је без зазирања потврдио да је НДХ представљала вековне тежње хрватског народа. У позадини рата који је избио у августу 1991. налазило се трауматично колективно сећање на НДХ као главни узрок. Његов последњи чин одиграо се 4. августа 1995. када су хрватска војска и полиција покренули Операцију Олуја.

Усташко наслеђе је Хрватска без Срба. Оно се одржава не само помоћу малобројних скинхеда на Томпсоновим концертима и имитатора Црне Легије на фудбалским игралиштима, већ такође и доприносом политичких, академских, црквених, културних и медијских фактора. И они су интернализовали мноштво сличних претпоставки и смерница, али више им нису потеребни изричити симболи и терминологија од пре седам деценија. Постојаним опадањем од четвртине становништва Хрватске пре 1914. до шестине после 1945. и седмине 1991, Срби сада представљају мање од пет одсто.

Можда је Европа атавизам крви-и-тла оставила за собом, бар западно од Одре, али на Балкану старо срце таме куца и даље. Могуће је да су неки истакнути Западњаци загледани у будућност и да заборављају, умањују или чак поричу плодове хрватског Холокауста из периода од 1941. до 1945. и његово поновно оживљавање деведесетих година прошлог века. Тако, на пример, у Извештају о људским правима Стејт департмана САД од 10. марта 2010. за Јасеновац стоји да је то било „место где се налазио највећи концентрациони логор у Хрватској за време Другог светског рата, где је убијено на хиљаде Срба, Јевреја и Рома.“ Та тврдња је морално и чињенично једнозначна тези да је у Аушвицу или Треблинки убијено „на десетине хиљада“ Јевреја и других.

Неокајани грехови неминовно се враћају да нас прогоне. Да парафразирамо упозорење Џона Лукача о једној другој авети из не тако давне европске прошлости: ми још нисмо готови са Павелићем.

Бања Лука, фебруар 2013.