Дуги рат Запада против Србије

This post is also available in: English (енглески)

Дуги рат Запада против Србије и парадокс историје Југославије

То да су Операције обмана мало познате или јавно расправљане је знак њиховог успеха. Иако тајне операције често производе спектакуларне резултате, један од њихових основних особина је да порекло догађаја остане тајна – да историјске заслуге или кривица падну на невине, на људе који делују самостално, или још боље, на пуке случајности. Сама чињеница да је познато да је тајна операција покренута од стране обавештајне агенције, обележава је као значајан неуспех. Од „Очајних превара, Британске тајне операције у Сједињеним Америчким Државама 1939– 1944“,Томас Е. Мал.

Дуги рат Запада против Србије је највећа превара у историји Другог светског рата и огромна међународна послератна отворена завера Велике Британије, Ватикана, Сједињених америчких држава, Немачке и остатка Запада да прикрије највећи дивљачки геноцид у савременој историји. Пројекат толико важан да га је сам Винстон Черчил започео и лично надзирао његов рад.

Ко контролише прошлост контролише будућност, ко контролише садашњост контролише прошлост. Џорџ Орвел, аутор „Животињске фарме“ и „1984“.

Као што нас је Џорџ Орвел саветовао, онај ко контролише будућност контролише прошлост, ко контролише садашњост контролише прошлост. У савременом добу прошлост ниједне земљеније била више контролисана, осмишљавана и пропагирана као што је била прошлост Југославије и Србије. Прихваћена историја Југославије је творевина Британаца, и владиних и институционалних аутора, као и њихових титоистичких савезника у Југославији. Непосредни циљеви ове лажне историје били су јасни – мрачна и прикривена историја Римокатоличке цркве која је подстакла српски холокауст, у којем је убијено између 700.000 до 1.000.000 Срба, Јевреја и Рома на најгнуснији начин икада забележен. Овај број жртава не укључују више стотине хиљада Срба убијених у грађанском рату који су подстакли Британци, а који је служио као механизам за прикривање српског холокауста. Крајњи циљеви лажне историје били су да се сачува Римокатоличка црква за Хладни рат, рат који су Британци планирали раније док се Други светски рат одвијао.

У договорено време, човек који личи на медведа(?), у изгужваном сивом оделу, чијим би непознатим лицем тек неколико људи на земљи било изазвано да поново погледају, уведен је папину скромну канцеларију у Ватикану. Ватрени католик који је скоро сваког дана присуствовао миси, човек чија је кућа била испуњена статуама Богородице, верник који би се ускоро бавио молитвеним размишљањима са самим папом, Вилијам Кејси, директор америчке Централне обавештајне агенције, стигао је на јасну земљану мисију … Ова два човека, један поздравњен од стране милиона као принц светлости, други извргнут руглу од многих као принц таме, (укључујући и овог аутора као Вилијема Кејсија, ватрени католик је био кључни амерички званичник у операцији „Пацовски канали“ која је видела како Ватикан, уз британску и америчку обавештајну помоћ, кријумчари десетине хиљада ратних злочинаца изван Европе после Другог светског рата) ће се састати можда неколико пута пре него што би комунизам прво пропао у папиној вољеној Пољској, а затим у Источној Европи, и на крају у самом Совјетском Савезу… Кејси и његов покровитељ Роналд Реган, поверовали су да је потенцијална трећа суперсила на свету – град-држава од 24 квадратна километра, Ватикан – и да је њен монарх, папа Јован Павле II, имао под својом командом изузетан арсенал неконвенционалног оружја које би могло да помогне да се однесе превага у Хладном рату, посебно са отвореном и прикривеном помоћи Сједињених америчких држава.

„Колико дивизија има папа?“ Стаљин је презриво питао током Другог светског рата. На ово питање ускоро ће бити одговорено, један који би напустио Политбиро Савеза совјетских социјалистичких република дубоко изненађеног и узнемиреног. У Вашингтону, Реган и Кејси су разговарали о могућности „избијања Пољске из совјетске орбите“, уз помоћ Светог Оца.
Од Његове Светости – Јована Павла II и скривене историје нашег времена, Карл Бернштајн и Марко Полити.

Сви знамо како је савез САД / Велика Британија / Ватикан победио у Хладном рату, али можете бити уверени да су Британци, управљајући светском империјом вековима, били деценијама испред америчког стратешког размишљања, увелико свесни крајем 1941. године да су морали да сачувају Католичку цркву за надолазећи Хладни рат.

Ово је добар основ западног страха, презира и мржње према Србији и свему што је повезано са српским етничким идентитетом – Истина српског холокауста. Шта су то Срби урадили да заслуже такво опхођење – напади на сваки могући начин – економски, политички, пропагандни и војни? Као што је Жил де Аимери навео изнад, Запад се није ни према Немцима тако грозно опходио након Другог светског рата, у коме је 50 милиона људи умрло, нити третиро Совјете, Арапе, или било које друге непријатеље на тако окрутан начин као што је поступао према Србима. Затим размотримо да је Србија била Сједињеним државама и Великој Британији најжешћи савезник у оба светска рата, толико значајан да се застава Србије вијорила на америчком Капитолу 28. јуна 1918. године у знак захвалности за надљудске напоре и жртве које је Србија поднела у Првом светском рату. Који је одговор на овај парадокс српске историје?

Најважнији и најтрауматичнији догађај у савременој српској историји је да врло мали број Срба отворено разговара и да нико на Западу о томе не жели да чује, а ипак је узрок свих проблема који су пратили бившу Југославију у последњих 25 година. Психијатри често користе фразу, „800 лб гориле у дневној соби“ да опишу изопачене породичне односе у којима отац алкохоличар терорише породицу насиљем и окрутношћу. Међутим, породица, преплашена, неумесног стида, кривице и исцрпљености прикрива злостављање тако да све изгледа некако нормално спољном свету. Срби су имали „800лб горилу“ у својој кући у последњих 70 година. Догађај тако трауматичан и важан за Србе да напор насилника да учини да све изгледа „нормално“ био је подстрек у последњих 70 година дугом настојању да се уништи српска историја, култура и њен етнички идентитет. Догађај о ком се нико не усуђује да говори, српска 800лб горила се назива различитим именима – српски холокауст, ватикански холокауст, ватикански Аушвиц, геноцид у Независној држави Хрватској, а можда и најтачнији назив – Непознати холокауст.

Централно питање, за оне који су спремни да одговоре на овај велики парадокс (најважнији догађај у модерној српској историји и још увек због практичних циљева Срби не говоре о томе спољном свету) је, „Како то да је шпанска инквизиција још увек добро позната светској јавности, иако се догодила пре пет стотина година и њен број погинулих (100.000), био је само део католичке цркве који је подстакао српски холокауст (750.000 – 1.000.000) и још српски холокауст, који се догодио у ери масовних комуникација и у живом сећању милиона људи, остао je готово непознат изван Србије? Одговор је једноставан и јасан свакоме ко је довољно храбар да то изговори. Британци, Американци, Ватикан, остатак Запада је тако желео. Колективно су имали моћ да промене режим (Тито), моћ да застраше преживеле, новац да подмите и купе тишину, и масовне медије који су практиковали ауто-цензуру.

Седамдесет година дуги рат Запада против Србије почео је кад су победници и губитници у Другом светском рату постали очигледни крајем 1942. – почетком 1943. године, када су Британци схватили да је совјетска победа извесност и да би послератни политички пејзаж Европе видео Црвену армију како заузима већи део католичке Европе. Тако је почела највећа тајна обавештајна операција у историји Другог светског рата – уништити читаву нацију недужних сведока у историји највећег злочина. Због величине злочина и крајњег кривца, Римокатоличке цркве, превара је постала стратегија за прикривање. Учинити праве кривце (фанатичне католике и муслимане) безименим, а стварне жртве (православне Србе) кривим.

„Иронија је историје да је Тито требало да буде творевина капиталистичке демократије Велике Британије и Сједињених америчких држава. Његов покрет, чак и на врхунцу, био је мањина која је себи остварила активно непријатељство већине Срба, Хрвата и Словенаца. Наоружавањем покрета, пружајући му услуге БиБиСи-ја (британске радиодифизне агенције) и америчког радија, претварајући демократску штампу у пропагандно средство за њега, шаљући савезничке чиновнике у Југославију да будуискоришћени као пропагандни експонати у својим напорима врбовања, и коначно, скривајући се у свом сопственом огромном моралном ауторитету, Велика Британија и САД су саме себе учиниле директно одговорним за успон Титове моћи.“ Из „Мреже дезинформација, Черчилова груба југословенска заблуда“, Дејвида Мартина.

Да, одлучујућа улога Велике Британије и Сједињених америчких држава у постављању Тита на власт у Југославији је универзално призната, али да ли је британска и америчка подршка Титу заблуда или грешка као што је Дејвид Мартин и многи Срби веровали да је, или је то најстарија стратегија ратовања – непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ?

„Војна обмана је стара колико и само ратовање, али је сумњиво да ли је нека војна команда икада употребила обману као основно средство стратешког планирања, тако потпуно и ригорозно као што су Британци урадили током Другог светског рата“. Генерал Ајзенхауер је пригодно закључио, „они (Британци) прибегли су свакој врсти изврдавања“.
Из „Обмањујући обмањиваче“ од Семјуела Ј. Хемрика

Генерал Ајзенхауер је био тај који је инсистирао да Дража Михаиловић прими америчку Легију части, своје највише страно војно признање.

У делу Геније за Обмане, Ранкин нуди живахну и свеобухватну историју о томе како је Британија блефирала, преварила и шпијунирала свој пут до победе у два светска рата. Како он показује, доследан програм стратешке преваре испливао је у Првом светском рату, ослањајући се на стубове камуфлаже, пропаганде, тајним обавештајним подацима и специјалним снагама. Сви облици преваре се нашли страственог покровитеља у Винстону Черчилу, који је занешен ентизијазмом обмањивања непријатеља у Другом светском рату. Из „Геније за обману: Како је лукавство помогло Британцима да освоје два светска рата“, Николаса Ранкина

[Председник] Рузвелт га је питао [југословенског амбасадора у САД, Фотића] 20. децембра 1941. године „Како после таквих стравичних злочина можемо очекивати да (Срби) живе у истој држави са Хрватима“. И у ранијој прилици [Рузвелт] је рекао, „требало би Срби да одлуче какат тип заједнице намеравају да задрже са Хрватима после рата“.

Хамилтон Фиш Армстронг ми је рекао [Амбасадору Фотићу], „Никада нисмо разумели његов [Черчилов] занос према Титу и његово убеђење да би могао да удаљи Тита од Руса“.
Из „Распада Југославије“, Илије Јукића.

Као што је амерички пуковник Роберт Мекдауел истакао, Стаљин је покушао неколико пута од 1942. до почетка 1944. да Британци пошаљу совјетску мисију Михаиловићу и помогну да се спречи рат између четника и партизана. Молотов је рекао Идену (британском министру спољних послова), у новембру 1943. године на крају конференције у Техерану „Радије бих послао нашу мисију Михаиловићу него Титу да сазнају више информација о догађајима тамо“.

Генерал Корнев, који је упућен за шефа совјетске мисије Титу, у јануару 1944. питао је Била Дикина, који је послат у мају 1943. године, као прва британска мисија Титу, зашто су Британци помагали Титу када Совјети нису имали поверења у војне вредности партизана и сматрали су Михаиловићев покрет отпора као једину групу од неког значаја … у то време, Дикин је рекао: „Мислио сам да Корнев мора да верује да смо помагали Титу због неког тајног политичког мотива“. Из говора Николе Р. Пашића, 15. мај 1993.

„Према Едварду Кардељу, премијеру Југославије за време Тита, Стаљин је вршио притисак на партизане“ да постигну договор са четницима по сваку цену и оснују заједничку војску под командом Михаиловића.

Средином 1942. године, међутим, нешто чудно се догодило што је променило совјетску политику према Југославији. На овај или онај начин, суперобазриви Стаљин мора да je добио податке да је постало сигурно да прекине са Михаиловићем без угрожавања односа са Черчилом. Заиста, нагли и драматичан начин на који се промена догодила сугеришу да је совјетска влада сигурно поседовала поверљиве податке, чак и у тој раној фази, да би Черчила убедила да подрже Тита. Наравно, Стаљин није био у позицији и не би био у позицији да помогне Титу у материјалном смислу пре него што је Црвена армија ушла у Југославију.

Може се узети здраво за готово да је један од Стаљинових фактора одлучивања скоро неодољива могућност довођења совјетске власти до обала Јадрана, чиме се постиже дугогодишњи руски сан приступа ратним морским водама. Неко би помислио да би стари ратни коњ као што је Винстон Черчил, без поштовања према бољшевизму и навикнутог да размишља у стратешком смислу, разумео основне импликације овог преокрета у Совјетској политици. Али није.Из Мреже дезинформација Черчилове југословенске заблуде, Дејвида Мартина.

Јадни Дејвид Мартин и Стаљин, обоје су загризли британски мамац да је Черчил подржавао Тита јер су његове снаге убијале више Немаца. Стаљин, за разлику од Черчила и Велике Британије, који су били безбедни иза британског канала (Ламанша) и америчке флоте, заиста су бринули о томе ко је убијао више Немаца, док је Совјетски Савез патио од разорних губитака и огромних жртава у 1941-1942. А ко је био извор лажних обавештајних података који је променио Стаљиново мишљење од подршке Михајловићу до подршке Титу, зашто нико осим самих Британаца. И господин Мартин такође жели да поверујемо да Черчил није могао да види да предаје Југославију комунистима. Дејвиде, то је управо оно што је Черчил желео да уради са Југославијом –да је преда комунистима.

Черчил је рекао Меклину, „Да ли намеравате да живите у Југославији после рата? Меклин је одговорио: „Не“. Черчил је одговорио: „Ни ја, и што мање ти и ја бринемо о облику владе коју ће поставити, тим боље.“ Из „ strong>Источних праваца“, Фицроја Меклина.

То је ситуација win – win за Британце. Да је Тито урадио онако како су Британци очекивали и да је следио предратну анти-српску политику Комунистичке партије Југославије и пустио „Братство и јединство“ да прикрије српски холокауст, онда је то победа. С друге стране, ако је Тито деловао као прави комуниста, онда би Британци пропагирали то „погледајте, Тито је комуниста који напада Католичку цркву, стога је све то само комунистичка пропаганда и не треба јој веровати“, још једна победа. Међутим, доприноси које је Србија дала у Првом светском рату савезничкој победи и револуција од 27. марта у Другом светском рату, запањила је свет, као и Михаиловићева слава почетком рата, њихово одобравање широм света и резервоар добре воље дали би сваком Србину огроман кредибилитет за оптужбе против Католичке цркве. Дакле, Британцима је било потребно да спрече српску православну победу по сваку цену уништавањем Михаиловићевог угледа. Оно што је заиста бринуло Британце као што ћемо видети је какав ће свет бити после рата. Српски пион би био жртвован да спаси римокатоличку краљицу за наредну партију хладноратовског шаха.

Увод изнад служи као обимна илустрација да покаже да је историја Југославије у Другом светском рату најсложенија, најпротивречнија и парадоксална у модерној светској историји. Само размотрите следеће:

  • У Југославији за време Другог светског рата, наћи ћете најватреније нацистичке савезнике, католичку Хрватску и највећег анти-нацистичког непријатеља, Православну Србију.
  • Председник Рузвелт подржава Дражу Михаиловића и српски православни про-западни и демоli>

  • Стаљин подржава српског православног Михаиловића док се његово мишљење не промени захli>

  • Михаиловић и српски православни отпор се боре против нацистичке Немачке када је на врхунцу своје моћи, али према тврдњама Британаца, почињу да сарађују са Немцима чим немачки пораз постаје неизбежан.
  • Черчил шаље изасланике Титу који су му лично одани, укључујући и његовог сина Рандолфа и његовог секретара Вилијама Дикина, док Британци шаљу поручника Вилијема Бејлија Михаиловићу. Бејлијев непосредни претходни задатак је био да организује хрватску комунистичку емиграцију у Канади за обуку за герилски рат, тако што ће их убацити у Југославију. Док је сарађује са Михаиловићем, Бејли покушава да организује атентат на Михаиловића.
  • Британци тврде да подржавају Тита јер је ефикаснији у борби против Немаца, али амерички генерал Ајзенхауер оптужује Британце за кукавичлук због одбијања да се боре против Немаца и одлагање Дана Д скоро две године.
  • Титов комунистички покрет је једини покрет отпора подржан од стране Британаца. Он прима више материјалне помоћи од свих других покрета отпора у Европи заједно. Много већи (сразмерно величини својих земаља) и ефикаснији француски и италијански комунистички покрети отпора не само да не добијају помоћ од Британаца, него им се Британци противе.
  • Амерички шеф морнарице поморских операција, адмирал Ернест Кинг зауставља све заједничке поморске операције са Британцима, након британске саботаже највећег обезбеђивања конвоја (Конвој ПК 17) у Русију.

Већина данашњих проблема у бившој Југославији и катализатор ратова 1990-их могу пратити своје корене директно у начину на који је Југославија изашла из Другог светског рата. Тачније, проблем Срба (како у Србији, тако и у дијаспори) с којим су се суочавали од Другог светског рата је да је њихова историја лаж. Најмонструознија лаж 20. века заснована на дезинформацијама, полу-истинама, потпуним измишљотинама и пропаганди, измишљене првенствено од стране Британаца, Ватикана и САД. Чак и такозване ревизије, као што су „комунистичке кртице у британској обавештајној служби које су заварале Британце у подршци Титу“ су само још једна британска обмана, дакле лаж заснована на лажи.

Стандардни западни разлог због ког су Британци (који су били „задужени за Југославију током рата) издали Србију у Другом светском рату био је да су Титови комунистички партизани били ефикаснији борећи се против Немаца него српски православни (четнички) отпор. Као што ћемо видети мало касније, Британци стварно нису марили ко је убијао више Немаца по том питању у Југославији. Међутим, када су објављени извештаји савезничких обавештајних официра, постало је јасно да су стварни и могући војни доприноси и снага српског православног отпора била наређења већа него код партизана. Прича да српска дијаспора барем изгледа да верује је да смо „ми (САД / Велика Британија) били преварени од стране комунистичких кртица које су подржавале Тита“. Истина је да је прича о „комунистичкој кртици“ само још једна лукава игра обмане (баш као и лажно оружје за масовно уништење које је коришћено против Ирака и у коју је поверовала већина неиспитаних Американаца). Дакле, хајде да испитамо теорију комунистичких кртица.

Званичник америчког Стејт департмента и истраживач шпијунаже за време Хладног рата Семјуел Ј. Хемрик доказује ван сваке разумне сумње да је, као што нам „Бостон Глоб“ говори у осврту на његову књигу, „Обмањујући обмањиваче“, „Филбија и његова четири сарадника који су били откривени 1967. године због преношења тајних информација Совјетима, били, у ствари, несвесни алат у кампањи дезинформација у режији својих претпостављених у британској обавештајној служби.“

Другим речима, оно што су Британци урадили било је не да разоткрију Филбија и друштво, већ да их искористе као ненамерне саучеснике који би преносили дезинформације Совјетима, отуда и назив Хемрикове књиге Обмањивање обмањивача. Дакле, у стварности, између осталог, Совјети су преварени од стране Британаца у веровању да је Тито био легитимни вођа отпора, уместо онога што је заиста био – оруђе Британаца. Као што је већ поменуто, Молотов је тражио британску помоћ (коју су Британци одбили) да пошаље совјетску мисију Михаиловићу како би прикупили податке и спречили грађански рат између партизана и четника. Совјети практично нису имали никакав контакт са Титом најмање три године и били су веома сумњичави у вези са британским ангажовањем са Титом. Управо су Британци били ти који су контролисали Тита, а не Совјети.

Даље, узмимо случај Џејмса Клагмана, човека ког су Британци ставили у службу за југословенски одсек у Специјалним извршним операцијама у Каиру. Клагмен је, судећи према „теорији комунистичких кртица“, фалсификовао податке који су долазили из Југославије у циљу учвршћивања партизанске слике и умањивања четничких доприноса. Да будемо сигурни, Клагман је заиста то урадио, али да ли је био кртица? Апсолутно не, Клагман је био добро познат, чак ватрени комуниста у Енглеској и то годинама пре рата.

„Клагман је био окорели комуниста и стаљиниста који се придружио Комунистичкој партији Велике Британије 1933. године док је још био на Кембриџу. Био је отворен и милитантни комуниста који је написао „Историју Комунистичке партије Велике Британије, од Троцког до Тита“ … Клагман је био у средишту мреже дезинформација која је обухватала припаднике специјалне операције, специјалних операција Каира, британске Тајне службе, британске радиодифузне агенције (БиБиСи), Извршног политичког ратовања. Из чланка објављеног у Serbiannа.cоm историчара Карла Савића.

Клагманови надређени у британској обавештајној служби намерно су га поставили на ову позицију, рачунајући да ће учинити оно што је он и урадио. Аналогија би била да ставимо звечарку у кавез са зецом и да видимо да ли би змија убила зеца. Наравно, змија је убила зеца, и наравно, Клагман је фалсификовао податке који су долазили из Југославије у Титову корист. Клагманова улога је била да превари Совјете како би преусмерили своју подршку са Михаиловића на Тита. Британски католици су дошли до истог закључка да је Тито био бољи за Католичку цркву него осветничка православна Србија. Док су британски и амерички шпијуни стационирани са Михаиловићевим снагама изашли из Југославије, оштро су протестовали због фалсификованих података који су приписивали партизанима четничке нападе на немачке снаге. Ови протести требало је да упозоре глуве, слепе и глупе Британце да су имали комунистичку кртицу, али нису, јер су Британци већ знали да је Клагман био њихова кртица.

„Конзервативни и ревносни католик, Гринлес молио се сваке ноћи да Бог помогне његовим пријатељима да пронађу свој пут до праве вере. Када је Клагман умро, Гринлес је написао импресивно великодушно писмо уреднику Клуба специјалних снага у којем је рекао … „препоручио сам га за наредника пре него што сам отишао у Југославију на задатак“. Из Мреже дезинформација, Черчилових југословенских заблуда, Дејвида Мартина.

Одувек је постојао јак католички утицај у британском Министарству спољних послова. Иако су Срби ограничили напад на хрватску католичку цркву и марљиво избегавали све што је могло да обухвати критике Ватикана или католичке цркве широм света, чини се да су барем извесни католици у Министарству спољних послова пропустили да препознају разлику. Убеђен да је Михаиловић био анти хрватско-католички фанатик, они су били склони да посматрају његов покрет са озбиљном сумњом чак и пре него што су пронашли други покрет коме би придали своју наклоност. Била је то сумња која је створила толико трења између Министарства спољних послова и југословенске владе. Из Изневереног савезника, нецензурисана прича Тита и Михајловића, Дејвида Мартина.

Нормално, било би јако чудно да се било где у 150 година дугој историји борбе између Католичке цркве и комунизма нађу да раде у заједничком циљу, осим, наравно у том парадоксу историје Југославије у Другом светском рату – где је горе доле и где је црно бело.

Ако је Черчил био у заблуди о Титовој снази или намерама, помогао је својом властитом обманом хировито интервенишући у обавештајном ланцу. Као премијер, он је информисао британске агенте и давао широке наговештаје о препорукама које би могли да учине. Понекад их је поново интервјуисао када би се вратили у Лондон. Из Хроника Крајине. Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмација, Срђе Трифковић

То је велико „ако је Черчил у заблуди“, вероватније је да је Черчил водио превару у вези са Титовом снагом и намерама. Овде сам уклонио остатак става који се тиче разматрања Др Трифковића.

То да су Операције обмана мало познате или јавно расправљане је знак њиховог успеха. Иако тајне операције често производе спектакуларне резултате, један од њихових основних особина је да порекло догађаја остане тајна – да историјске заслуге или кривица падну на невине, на људе који делују самостално, или још боље, на пуке случајности. Сама чињеница да је познато да је тајна операција покренута од стране обавештајне агенције, обележава је као значајан неуспех. Из „Очајних превара, Британске тајне операције у Сједињеним Америчким Државама 1939– 1944“,Томаса Е. Мала

Британски систем за манипулисање несвесних немачких или комунистичких агената, које затим снабдева дезинформацијама или Хитлер или Стаљин, познат је као Систем дуплог крста, представљеног римским бројевима ХХ. Комисија дуплог крста састојала се од двадесет обавештајних оперативаца на чијем челу је био Џон Ц. Мастерман. Британци су толико усавршили дезинформисање и преваре кроз систем дуплог крста да ни један немачки агент који је радио у Британији, није био свестан да је насамарен од Британаца. Британска обавештајна служба једноставно је применила већ сјајно делујућу операцију обмане представљеном системом дуплог крста у Југославији.

„Помоћу система дуплог крста активно смо водили и контролисали систем немачке шпијунаже у овој земљи“ … Из тог разлога је често боље да гледате непријатељског агента него да га се докопате, и да оспорите његову корисност негирајући му приступ важним информацијама и снабдевајући га оним што је познато као „пилећа храна (дезинформације).“ Из Система дуплог крста у рату 1939-1945. Џона Ц. Мастермана.

То је учинило издају Србије још једним win-win-ом за Британце, окривљујући својим (британским) подлим махинацијама њихове стварне непријатеље (комунисте). Прави и ефикасни фалсификатори југословенске ратне службе били су Рандолф Черчил, Вилијам Дикин и Фицрој Меклин, све послушници Винстона Черчила. Дикин и Меклин су управо стварали читаву фантазију процене партизанске бројчане снаге у Србији, која је коришћена као средишњи и убедљив разлог за напуштање Михаиловића. Касније, када су њихове процене приказане као потпуна глупост, они никада нису оповргли своју причу. Злочин који је Черчил починио против Србије захтевао је да онима који су му били несумњиво и лично одани буде поверено његово погубљење.

Никада није било званичног британског извињења или признања њихове такозване југословенске грешке. То су све приче, а оне су управо то, непоткрепљене приче Черчила који се позива на своју одлуку да подржи Тита као – грешку. Без извињења макар од мајора Гринлеса, ватреног католика који је промовисао комунисту Клагмана на Специјалним операцијама у Каиру чак и након што је знао о Клагмановој улози у издаји Михаиловића. Постоји америчка народна изрека која каже „превари ме једном – срам те било, превари ме двапут – срам ме било“. Очигледно, српска заједница у Америци може бити преварена заувек. Како кажу у Вегасу, неприлика је била ту. У ствари, неприлика је била ту још од краја 1941. године, када је пуковник Бејли отишао у Канаду да регрутује хрватске комунисте како би формирао анти-српску герилску војску коју би Британци контролисали.

Права историја предратног периода и Други светски рат

Историја Другог светског рата и предратни период је толико изманипулисана и мрачна да служи потребама Хладног рата пратећи стварну, а не само заборављену историју:

  • Британци и Американци заглибљени у деценију дугу Велику депресију, знали су да остајући сами, Совјетски Савез би имао највећу светску економију и најмоћнију војску до 1950. године.
  • „Велика Британија, Француска и Ватикан промовишу фашизам у Европи, укључујући довођење Хитлера на власт у Немачкој као „бедем против бољшевизма“. Чак и званичници америчког Стејт департмент су имали сличне погледе: „Само нацистичка Немачка може да остане напредна у односу на совјетски бољшевизам у Европи … многи каријерни званичници Стејт департмента делили су Балетов цинични ентузијазам за Хитлеровим талентом“. Из „Дивне плаве звери“ Кристофера Симпсона

  • Додатно олакшавајући Мусолинију у Италији, Франку у Шпанији и Хитлеру у Немачкој, Ватикан је организовао фашистичке снаге у „Интермаријум“ (простор између Балтичког и Јадранског мора) завесе католичких држава – Литваније, Естоније, Летоније, Пољске, Аустрије, Мађарске, Чехословачке, и наравно Хрватске (привремено део веће православне Југославије) као политичку/ војну баријеру против Совјетског Савеза.

    „Мисија у Москви“, видео

    Mission to Moscow still
    Документарни/драма филм „Мисија у Москви“ је производња Ворнер браће из 1943. године, заснована на књизи истог имена аутора Џозефа Дејвиса, америчког амбасадор у Совјетском Савезу у периоду непосредно пре избијања Другог светског рата. Амбасадор Дејвис је одобрио сценарио као верни приказ своје књиге. Кључна ствар када Дејвис вози кући долази пред крај филма, када у публици са Стаљином, Стаљин говори Дејвису да већ годинама Велика Британија намерно олакшава Хитлеров успон на власт и агресивну политику како би се подстакао рат између Немачке и Совјетског Савеза и да када главни борци исцрпе сами себе, Британци би се придружили да поделе ратни плен. Стаљин је даље навео да је колективна безбедност напор између Совјетског Савеза и Западних сила да одврате Немачку од агресије једина нада за спречавање рата. И у таквом одсутном безбедносном аранжману, Совјетски Савез би био приморан да предузме радикалне мере тражења споразума о ненападању са Немачком. Наравно, Британци и Французи су одбацили Стаљинову понуду и рат је дошао онако како су сви знали да ће доћи.

  • Хитлер није желео да освоји Велику Британију, уместо тога тражио је савез (као приморску допуну немачким копненим снагама) са Британијом у његовом анти-совјетском (руском) крсташком рату.

    „Они [Невил Чемберлен, Лорд Халифакс, Сер Џон Сајмон, и Сер Самјуел Хор]) били су сигурни да је једино Совјетски Савез био једини непријатељ Сила осовине и да могу [У]) врло лако доћи до посла као што је договор са Хитлером.“ Из „Обриси светске историје“, Х. Г. Велс

    „У свом плану за будућност Немачке, Британији је додељена улога као неосвојеној и независној нацији која ће постати немачки поморски савезник. Она ће деловати као браник против Сједињених Држава, док Фирер не заврши преузимање целокупног континенталног копненог дела већег дела Европе. Савремена академска ученост је показала да, далеко од тога да покренути ирационалном англофобијом, Хитлерови циљеви спољне политике су изузетно доследни – иако мегаломанијакални- током своје каријере. Достигнуће његовог крајњег циља, а то је немачка диктатура на целом свету, зависио је од постизања споразума са Великом Британијом. Из Десет дана до судбине: Тајна прича о Хесовој мировној иницијативи и британски напори да се нагоди са Хитлером, Џон Костело.

    У једној од најбизарнијих епизода Другог светског рата, 10. маја 1941. године, Рудолф Хес, помоћник фирера за Немачку, спустио се падобраном на шкотско тло. Костело користи материјал са којих је недавно скинута ознака тајности да одговори на 50 година спекулација о правом циљу мисије Хес. Његова књига нуди нека запањујућа открића. Међу њима су: истакнути чланови британских владајућих кадрова (коју је предводио секретар спољних послова Лорд Халифакс) покушао је да испреговара компромисни мир са Хитлером у време пада Француске у 1940; премијер Черчил је морао да блефира и злоставља своју ратну владу у одбацивању Хитлерове примамљиве мировне увертире; Фирерова наредба о заустављању од 23. маја 1940. године било је ратно лукавство које треба да убеди британску владу да прихвати договор. Што се тиче мисије Хес, архива сада показује да је помоћник фирера донео не само ауторитативни предлог за мир, него и позив од Хитлера да подржи Немачку у предстојећем крсташком рату против Совјетског Савеза. Из прегледа Десет дана до судбине.

  • Фракција Конзервативне партије окупљена око Винстона Черчила, који је био заинтересован за уништавање Совјета као и Чемберлен, Халифакс и Хорс нису веровали у потоњу и прибојавали су се да некадашњи може превладати у рату са Немачком, тако да је његова препорука била да се САД ухвати у ратну замку, што је и покушавано обимном пропагандом кампањом у САД 1940. – 1941. Видети „Како је Британија покушала да изигра САД у рату“, из месечног магазина Другог светског рата.

    „Отишао сам до очевог (Винстоновог) купатила … “Седи драги дечаче … Мислим да видим свој пут. Наставио је своје бријање. Био сам запањен и рекао сам: „Да ли то значи да можемо да избегнемо пораз?“ – што је изгледало вероватно – или „да дотучемо копилад“ – што је изгледало невероватно. Он се окренуо и рекао: „Наравно да мислим да их можемо победити.“ Ја: „Па, ја потпуно верујем у то, али не видим како то можете да урадите“. До тог тренутка је осушио и обрисао лице сунђером и окрећући се према мени, рекао великом јачином: – „Ја ћу увући САД у рат“. Речи Рандолфа Черчила, из Очајних обмана, британске тајне операције у Сједињеним Државама од 1939- 1944, Томаса Е. Мала.

  • Период између пораза Пољске и инвазија Холандије и Француске је исправно означен као „лажни рат.“ Другим речима, докле год немачка агресија наставља ка истоку према Совјетском Савезу, Британија и Француска нису имали никакав разлог или жељу да се истински боре против Немачке. После свега, ово је доследност у складу са правим политичким циљем Британије – искористити Хитлера као „сврсисходног идиота“ у међусобном уништавању своја два највећа континентална противника – Немачке и Совјетског Савеза.
  • Међутим, немачки генералштаб, пошто је искусио два фронта у Првом светском рату, инсистирао је на суочавању са Француском и Британијом пре напада на Совјете. Као ствар стратешког планирања, генералштаб је увек сматрао Енглеску као немачког историјског непријатеља, и заиста је подржао немачки Рапало споразум о сарадњи са Совјетима у 20-им годинама. Међутим, нацистичка Немачка није учинила озбиљан напор да освоји Британију, иако је вероватно била у оквиру њених интереса. Лондон Блиц је био „шамар на зглобу“, гест који су Британци тако разумели, и такво је било „чудо код Данкерка“. Није било никаквог чуда. Хитлер је обуставио своју војску и поштедео британске експедиционе снаге као мировну понуду Британцима.
  • 8. децембра 1941. године, дан након јапанског напада на Перл Харбур, Черчил каже „победили смо.“ Ми је значило САД и Велика Британија, али свакако не Југославија или Руси. Од тог датума оно што је бринуло Британце није била судбина Немачке, која је била запечаћена, него како ће Европа изгледати после рата. Да ли ће и даље постојати Совјетски Савез, знатно смањена и ослабљена земља, или снажан Совјетски Савез који опкорачује нацистичку Европу, само би време могло да каже.
  • Српски државни удар који је срушио владу регента Павла, прекинуо је немачки распоред за Операцију Барбароса на критичних шест недеља. Председник Рузвелт, чија је наклоност јасно била на страни Србије током рата, рекао је да је овај догађај био прекретница рата. Џон Киган, угледни британски војни историчар, назвао је српски пуч од 27. марта (који је имао огромну подршку народа широм Србије) „једним од највећих дела пркоса тиранији у европској историји“.
  • Ово одлагање напада на Русију како би тај нацистички ратни командант могао да пружи одушка у инату против једне мале балканске земље која се усудила да пркоси, вероватно је једина најкатастрофалнија одлука у Хитлеровој каријери. Тешко да је претерано рећи да је поступајући тако тог мартовског поподнева у канцеларији у Берлину, у тренутку грчевитог беса, Хитлер одбацио своју последњу златну прилику да победи у рату и да направи Трећи Рајх, који је створио таквом запањеношћу варварског генија, највећег царства у немачкој историји и њега као господара Европе. Фелд-маршал фон Браучиш, врховни командант немачке војске, и генерал Халдер, надарени начелник Генералштаба, морали су да га се сете са дубоким горчином, али и са више разумевања његових последица од оних које је показао у тренутку његовог настајања, када их је касније дубоки снег и руска температуре испод нуле погодиила три од четири недеље мање од онога што су мислили да им је потребно за коначну победу. За све што је следило, они и њихове колеге генерали би кривили пренагљену, непромишљену одлуку сујетног и веома љутог човека за све несреће које су наступиле. Из Успона и пада Трећег Рајха, историја нацистичке Немачке, Вилијема Л. Ширера, Сајмон и Шустер, Њу Јорк, 1960.

  • Први и највећи анти-нацистички покрет отпора је формиран од стране српских остатака Југословенске армије која се није предала под командом Драже Михаиловића. Ово не би требало да представља изненађење за било кога, укључујући Британце и Стаљина (због чега је Стаљин подржао Михаиловића) као што је војни учинак и јунаштво Срба у Првом светском рату и вековима дуга традиција герилског ратовања непревазиђена међу свим борцима у Европи, као и својство Срба да трпе патњу и сиромаштво без предаје је такође непревазиђено у светској историји. У после средњовековној ери ратовања, када су губици земље достигли 5% њеног становништва, чак су се и најпосвећенији и најхрабрији (на пример Конфедерација држава у америчком грађанском рату или Јапанци у Другом светском рату) предали, иако је Србија у Првом светском рату изгубила скоро трећину свог становништва, укључујући и преко 50% укупног мушког становништва, још се није предавала. Британци су добро знали да Србима није потребна комунистичка идеологија да би их мотивисала да се боре против нациста. Знали су да је јуначки отпор страној инвазији у српској ДНК и да су имали посла са људима који би се буквално борили до смрти за своја уверења.
  • Пешадија, а нарочито Срби, извели су велике подвиге издржљивости, због тога што су све урадили на ногама. Њихов систем снабдевања унапред је смркнуто једноставан: они нису уопште носили храну са собом, само муницију, ослањајући се на било шта што би осиромашено сељаштво из својих домова могло да им обезбеди. Као резултат тога, многи који су изашли као бронзани борци завршили су као ходајуће утваре које махагони претвара у восак, али су наставили да ходају, остављајући далеко иза себе не само француске коњанике, него чак и британске порције камиона. Такав фанатизам је одговор на збуњен коментар који је [Немац] Хинденбург направио касније: „Без одмора, чинило се НЕМОГУЋИМ да непријатељ изведе јаке снаге према Скопљу … Како би се превазишли проблеми снабдевања, кад смо имали потпуно уништене железнице и путеве? „Оно што Немци нису могли да униште био је српски дух. Из „Новембра 1918. године“ од потпуковника Гордона Брукса-Шепарда.

  • Колапс Солунског фронта, због неупоредиве храбрости и борбене вештине Срба, брзо је довело до пораза Бугарске, Аустро-Угарске и Турске. Ово је значајан догађај, а не улазак САД у рат који је окончао Први светски рат. Српски војник је сматран за најбољег борца у свету. И Стаљин и Черчил су то знали.
  • Нови докази који су били на располагању након завршетка Хладног рата снажно указују на то да је мисија Рудолфа Хеса у Британију 1941. године постигла разумевање да ће Британци дати нацистичкој Немачкој одрешене руке да се боре против Совјета држећи Западни фронт неактиваним. За детаљну историју овога погледати „Десет дана до судбине“ Џона Костела. Дакле, оно што се десило у Западној Европи био је de facto мир између Велике Британије и Немачке током Другог светског рата. Ово је навело генерала Ајзенхауера да забележи у својим приватним мемоарима да је британско одбијање да отвори други фронт како би се ослободили Совјети било издаја савезничке ратне стратегије. Ајзенхауер, како је наведено у канадском документарцу о Дијеп препаду, коментарисао је својим колегама америчким официрима о британском кукавичлуку.

    Дијеп видео

    „Дијеп“ је продукција канадске радидифузне корпорације која приказује катастрофални амфибијски напад на град Дијеп у француској Нормандији. Дакле, као што нам је видео снимак показао, Британци тврде да након три године ратне мобилизације, нису могли довести довољно људи да покрену инвазију у Француској крајем 1942. године, затегнули свој кредибилитет до тачке пуцања, отуда и Ајзенхауеров излив беса. Две године британских тактика одуговлачења пружиле су Немцима довољно времена да изграде атлантски зид који је јунску инвазију из 1944. године учинио много скупљом. „Дијеп“ производња и датум изласка су поучни, 1992. и 1993. године, одмах након пада Совјетског Савеза. Дијеп је још увек свежа ствар међу Канађанима с обзиром да су претрпели све губитке, али нису могли да се жале због тога пошто би велика превара у историји Другог светског рата била откривена док је још било од значаја. Документарна драма је показала да су Британци лагали Канађане о немачкој одбрамбеној снази и британским обећањима за ваздушну и поморску подршку у пуцњави. У основи, Британци су осигурали да би био неуспех уколико би доказивали на тај начин да је други фронт који је генерал Ајзенхауер захтевао био немогућ крајем 1942. године. Иако Британци нису прихватили Хитлерову понуду анти-совјетског савеза из страха да би Совјети можда могли да победе, Британци су осујетити америчку жељу да одмах пруже војну помоћ Русији за више од две године, тиме изазивајући више милиона смртних случајева и више хиљада уништених градова у Совјетском Савезу.

  • Британци су детаљно учили до лета 1941. године како је Католичка црква подстакла усташки покољ српских православаца у Независној држави Хрватској. Број погинулих до краја лета 1941.године био је преко 500.000. Јасеновац је постао први логор смрти у Европи.

    „Оружани отпор нацистичкој окупацији је почео у Босни, и тамо су хрватски фашисти почели истребљење Срба које је, у свим аналима Другог светског рата, било једино надмашено свирепошћу масовног изумирања пољских Јевреја.“ Из „Енциклопедије Британика“ 1954.

    „Судећи по речима папе Пија XII, Хрватска је била пример, да не кажем идилично краљевство, са којим је Света Столица била нестрпљива да успостави дуготрајне и званичне односе како би се утемељила савремена достигнућа на историји своје славне прошлости – то није била земља у којој је стотине хиљада православаца заклано због верских и расних разлога, где су крваво прогоњени Јевреји и Роми. Из „Тишине Пија XII“ Карла Фалконија.

  • Британија, почевши од краја 1941. године започела је са регрутовањем познатих хрватских комуниста у Канади за обуку и убацивање у Југославију, упркос познатим подвизима српског православног отпора. Природни непријатељ ових Британаца који је инспирисао и подржавао герилску војску био би српски православни отпор Драже Михаиловића. Сама ова операција треба да доведе у питање ко је Тито заиста био. Недавно обелодањене гласовно/језичке анализе ЦИА-е човека кога је свет звао Титом, снажно указују да он није био изворни српско-хрватски говорник, него највероватније да је био родом из Пољске или Русије. То само повећава доказ да је Тито из Другог светског рата, био цела творевина британске обавештајне службе.
  • Снаге Михаиловића играле су важну улогу у савезничкој победи у Северној Африци, уништавајући велике количине немачког ратног материјала на пругама у Србији. Доприноси за ратни напор од стране партизана су минимални, једноставно зато што нису имали присуство у Србији током критичних година рата, плус њихов главни војни напор био је усмерен против српског православног отпора. У истом периоду када је српски православни отпор уништавао немачки ратни материјал у Југославији, Британци су саботирали снабдевање конвоја у Русију.
  • Битка за Стаљинград је зуставила немачко ширење у Русији. Међутим, одлучујућа битка Другог светског рата истакнута је код Курска у јулу – августу 1943. године. Овде је Немачка је заиста поражена и од тог тренутка, Немачка ће бити на линији одбране и у повлачењу. И сви су знали да ће Немачка изгубити рат. Совјетски Савез је био припремљен да победи – Дан Д или без Дана Д. То је плод пропаганде Хладног рата, као и обмана почињена од стране западних историја да уздигне Дан Д (6. јун 1944. године) на исти ниво важности као и Курск. Немачка је изгубила скоро онолико људи који су се борили против Руса сваког месеца четири године, као и када се борила против Американаца и Британаца од Дана Д до краја рата. Из британског угла (али не америчког, захваљујући председнику Рузвелту) Дан Д је био мисија спасавања Немачке (и њене огромне индустрије) од Совјета.
  • Иронично, победа Црвене армије код Курска осудила би на пропаст Дражу Михаиловића и српски народ. Све до Курска, британска влада и америчка Републиканска странка (Џон Фостер Далс) промовисале су план који захтева да Немачка ограничи своје освајање на немачка говорна подручја у Европи и Алијансу западних савезника (САД/Велика Британија) са Немачком против Совјетског Савеза.

    „Временом су Ален Далс и његов брат Џон Фостер Далс постали двојица најутицајнијих заговорника тактике сепаратног мира у елитним америчким круговима. Џон Фостер Далс, увелико виши стручњак за спољну политику у Републиканској странци, јавно је изјавио у пролеће 1943. године да је Пољска место где се подвлачи црта против Совјета. Ален Далс је у међувремену оспорио Рузвелтов договор да тражи безусловну предају Немачке.“ Из Дивне плаве звери, Кристофера Симпсона.

  • Након Курска, било је свима јасно да ће Црвена армија одлучно победити у Другом светском рату и да не би било шансе за стабилизацију Источног фронта у западном делу Совјетског Савеза. Оно што се налази испред је подељена Европа са Совјетима који заузимају много, ако не и све земље католичке завесе, или можда и целу Европу.
  • Месец дана након Курске битке, бригадир Фицрој Меклин стигао је у Титов штаб уз обећање да ће помоћи партизанима како би осигурали комунистичку победу.
  • У међувремену Британци су захтевали самоубилачке акције од Михаиловића без икаквих војних последица, које би позвало огромну немачку одмазду у сразмери од 100 српских цивила убијених за сваког Немца. Михаиловић горко примећује да су „Британци спремни да се боре до последње капи српске крви.“
  • У фебруару 1944. године, капетан Валтер Менсфилд се вратио у Вашингтон, водећи са собом капетана Бору Тодоровића, једног од Михаиловићевих поручника. За кратко време га је преуземо пуковник Алберт Сеиц. У суштини, њихов извештај је био да је Михаиловић контролисао целу Србију и велике делове Босне, Херцеговине и Црне Горе: да, осим неколико мањих команданата које је Михаиловић одбацио, они нису нашли никакве доказе сарадње; и да, с обзиром на савезничку помоћ, Михаиловић је могао да мобилише четничку војску од 250.000 или више … Председник Рузвелт и Стејт департмент су били толико задивљени извештајем капетана Менсфилда и пуковник Сеица да је крајем марта 1944. године одлучено да се одмах отпреми закуп о најму помоћи Михаиловићу. Припреме су обављене. Телефонски позив је дошао од Черчила. Пошиљке закона о најму помоћи су отказане. Из Издаје савезника, нецензорисана прича о Титу и Михаиловићу, Дејвида Мартина.

До средине 1943-1944. године, сви су знали да је Немачка поражена, цео свет зна остатак приче – Тито је победио у Југославији, а Србија је потпуно поражена, борећи се истовремено са комунистичким партизанима подржаним од Британаца, нацистичком Немачком, хрватским Усташама, босанским Муслиманима, Албанцима и потенцијално са Црвеном армијом, све то док су били бомбардовани од стране британских и америчких ваздухопловних снага. Али зашто би Британци помагали комунисти (Титу) у рату у коме су тежили да униште Совјетски Савез? Онда, поставимо се у позицију Британаца. Заиста нису имали избора. Чак и ако су Британци били у потпуности захвални свим српским жртвама, апсолутно им је био потребан „комуниста“, тачније анти-српска победа у Југославији. Они су препознали ово већ крајем 1941. године, када је пуковник Бејли послат у Канаду да регрутује хрватске комунисте за британску контролишућу анти- српску православну војску. Британци, чији је стратешка брига била послератни политички пејзаж Европе, послали су искусног анти-комунистичког оперативца (Меклина) комунисти (Титу) да му помогне против про-западних, про-демократских Срба Драже Михаиловића у рату који су они (Британци) изманипулисали како би уништили комунизам (Совјетски Савез).

Онда Британци кажу – Тито убија више Немаца и због тога му помажемо. Али, нису ли то они исти Британци које је Ајзенхауер оптужио за издају и кукавичлук зато што се нису истински борили против Немаца две године? Да, то су исти они Британци.

Не, британска подршка Титу није имала никакве везе са убијањем Немаца. Знали су да је Немачка поражена. Дакле, шта је мотивисало Британце да створе Тита?

Британске акције у Југославији биле су коначно све о српском холокаусту. Британци и Американци су знали да би као резултат битке на истакнутом Курску, Европа била подељена са Совјетима који заузимају велики део католичке Европе. Они су такође знали да је комунизам имао утицаја на већину становништва у две велике католичке земље, Француској и Италији (где су комунисти били ефикасни у отпору против нациста, али нису добили никакву помоћ од САД / Велике Британије).

„Најважнији чињеница политичког живота широм Европе после Другог светског рата била је масовни прелазак на левицу. Разочарани старом линијом конзервативне политике и политичара које су кривили за сукоб, милиони Европљана прихватили су комунистичка и социјалистичка обећања промене. Комунистичке партије су нарочито постале изражене у Француској и Италији, где су урбани радници одавно били изложени марксизму.“ Из предговора за Историју Другог светског рата, Ерика Северејда.

Дакле, ситуација са којом су се западни савезници суочили на крају Другог светског рата била је совјетска окупација од Интермаријума католичких земаља на истоку и масовне народне подршке комунизму и социјализму у Француској и Италији.

Британци су били у позицији да заједно са Американцима (али не и Совјетима) знају чињенице на терену које су у вези са српским холокаустом и улогом католичке цркве тачно до папе Пија XII. Они су такође схватили да би након Курска, Европа била подељена, као и дуга идеолошка борба са комунизмом и том прпагандом, и тврдње о моралној надмоћности (с обзиром на искуства капитализма који је произвео два светска рата и Велику депресију у првој половини двадесетог века) биле би од пресудног значаја за победу. Једноставно речено, Британци и Американци су страховали да би српска православна победа у Југославији довела до српске праведне одмазде, а која би врло вероватно довела до пада папства и можда целе Римокатоличке цркве у време када је Совјетски Савез уживао огромни углед у својој улози у победи над нацистичком Немачком и у време када се масе у Европи, радикално пребацују на левицу.

Другим речима, ако је Ватикан био откривен као саучесник у масовним убиствима, ако је Пије XII завршио на оптуженичкој клупи у Нирнбергу, већина западне Европе могла би да постане комунистичка на слободним изборима. Прикривање српског холокауста од стране Тита и Запада био је тачно „тајни мотив“ који Совјети нису могли да одгонетну. Због тога је Југославија постала највећа обавештајна операција Другог светског рата.

„Дуче,

У одбрану своје оданости према Вама, надам се да могу одступати од форме строгог војног протокола, како би правда могла да превлада, и из тог разлога журим да пишем о једном случају који сам лично отишао да проверим и који се догодио пре три недеље. Након обиласка Дистрикта Столац, Чапљине и Љубиња, био сам обавештен од стране једног од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, нанеле неку врсту злочина у селу Периодић (српско село у Босни) и да ако се прочује, локални Срби ће поново постати узнемирени и потресени.

Недостају ми речи којима бих писао о ономе што сам тамо открио у великој учионици. Открио сам покољ учитељице и 120 њених ученика. Ни један од ученика није био старији од дванаест година. То је био злочин, неприлична и непристојна реч која превазилази сво лудило. Многима од њих су одрубљене главе које су тако постројене на студентским клупама. Црева су била извађена из прорезаних стомака од стране усташа и као новогодишње траке протезале се преко плафона прикована за зидове. …

Злочинци су се најпре смењивали у силовању учитељице, а касније је убили наочиглед деце. Током овог периода насилно је доведен цигански оркестар који је био приморан да гласно пева песме и туче по жицама на гитарама … На вечну срамоту наше Римокатоличке цркве, један Божији човек- парохијски свештеник, учествовао је у свему овоме .

Масакр Срба је достигао такве размере да су многи извори воде били загађени. Ја лично могу да посведочим овоме јер сам добро видео да недалеко од Поповог Погља, формирају јаму где је 4.000 Срба бачено, да је због тога добро да се празни тамно црвена вода због овог загађења.

Неизбрисива мрља ће пасти на културу и савест Италије, ако то не урадимо, док још има времена, да се оградимо од усташа и спречимо да остане записано да смо подржали ово лудило“ Италијански војни генерал Александар Лузана у писму Мусолинију (Из Војног архива Друге окупационе војске).

Пацовски канали, видео

Дакле, шта да радите ако сте Британац и Американац? Као и генерал Лузана, Британци су дошли до истог закључка, али су отишли један корак даље. Они морају спречити не само да остане записано да је Католичка црква била умешана у српски холокауст, него да се то уоште није ни десило. У питању је био и сам опстанак Римокатоличке цркве, инструмент за који су Британци знали да је апсолутно од виталног значаја за Хладни рат. Католички свештеник који је учествовао у масовном убијању, а кога је описао генерал Лузана, није био изоловани појединац, већ сувише честа појава у Независној држави Хрватској. Каснији истраживач српског холокауста др Милан Булајић је детаљно документовао имена преко хиљаду католичких свештеника, монаха, и богослова који су починили масовна убиства. Које су онда изборе имали Британци? Само један. Створити, у облику Тита, силу која је, под један, антисрпска и под два, у потпуности зависна од Запада за свој опстанак. И ово је реалност иза англо-америчке политике у Југославији из Другог светског рата. Они су подржали Тита не зато што су његове снаге убијале Немце, већ зато што су Британци знали да су Титови партизани убијали српски православни отпор. Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, најстарија је стратегија ратовања. Британци, гледајући у сусрет Хладном рату, видели су српски православни покрет отпора Драже Михаиловића као њиховог стварног непријатеља и Тита (упркос чињеници да је био комуниста), као свог пријатеља, или тачније, њихов саучесник у заташкавању српског холокауста.

Са своје стране Тито је могао да учини, да је био легитимни комунистички револуционар, управо супротно од прикривања српског холокауста. Он је сигурно знао важност овог догађаја за период Хладног рата и са масовном документацијом на располагању, могао лако да разоткрије истину целом свету. То би дало социјалистима и комунистима свуда у Европи огромну, ако не и одлучујућу политичку победу у суочавању са старим европским поретком где је Католичка црква чинила окосницу. Из истог разлога, Тито је могао да разоткрије аустријског дипломату Курта Валдхајма као ратног злочинца због његовог учешћа у покољима над Србима у Босни, када је овај био изабран за четвртог генералног секретара Уједињених нација, али није. Уместо тога, као што смо пронашли у чланку са Википедије „Валдхајмово име се појављује на Вермахтовој почасној листи“ оних који су одговорни за успешне војне операције. Нацистичка марионетска држава, Независна држава Хрватска, доделила је Валдхајму медаљу Круне Краља Звонимира у сребру са гранама храста у бусену. [9] Деценијама касније, током лобирања за његов избор као генералног секретара УН, југословенски председник Јосип Броз Тито, који је предводио анти-немачке снаге током рата, наградио је Валдхајма једним од највиших југословенских признања.“

Код куће у Југославији је могао да сачува политику „братства и јединства“ проглашавајући хрватске масе невиним и полажући целу кривицу за масакре на ноге усташа и извора њиховог надахнућа, Католичке цркве. Ово би прошло дуг пут истинског исцељења подела у послератној Југославији и од Тита би направило правог хероја. Али није, уместо тога је користио сваку прилику да буде истински комуниста који наставља да ради по заповестима англо-америчке империје до свог судњег дана. Ово нам свакако помаже у објашњењу зашто је „комунистички“ Тито увек добродошао у Бакингемску палату и зашто му је Краљица Елизабета дала, између осталих поклона, и 800,000 долара вредан Ролс Ројс.

Стратегија је радила тако бриљантно. Титова лажна верзија „братства и јединства“ је механизам за прикривање српског холокауста. Не би било испитивања или дискусија о усташким злочинима, односно злочинима католичке цркве, не би било одмазда над починиоцима или правде за жртве. После рата, Тито и британски пропагандисти би морално изједначили Михаиловићеве четнике са усташама, удвостручујући круг преваре. Католичка црква је спашена. Римска црква је опстала и наставила као што је и предвиђено да узбуњује у Пољској, Литванији и остатку католичке Источне Европе, покрећући догађаје који су резултирали колапсом Совјетског Савеза. Дакле, далеко од тога да је била грешка или превара, англо-америчка подршка Титу је у ствари сјајна антикомунистичка стратегија.

Док се рат ближио крају, Ватикан је уз помоћ Британаца, Француза, а касније америчке обавештајне службе кријумчарио на хиљаде хрватских и нацистичких ратних злочинаца из Европе. Значајни међу њима су били хрватски вођа Анте Павелић и министар унутрашњих послова Андрија Артуковић – људи најодговорнији за спровођење политике чисте католичке Хрватске. Американци су назвали ову операцију „Пацовски канали“. Кардинал Монтини је био његов главни организатор. Монтини је касније постао папа Павле VI. Одвојите тренутак да размислите о овој реалности. Двојица римокатоличких папа надгледали су масовно убиство и били активни саучесници у прикривању масовног убиства и злочина против човечности. Британци су помогли нацистичким усташама с једне стране, и тзв. комунистичком Титу са друге. Заједничка нит је да све што су Британци радили у погледу Другог светског рата у Југославији, било је антисрпско, осмишљено да сачува корисност католичке цркве у предстојећем Хладном рату.

Рузвелт је имао сасвим другачије ратне циљеве од Черчила. Међу њима било је окончање колонијалних и империјалних система европских сила, које је сматрао као узрок оба светска рата. Наравно, главна међу овим империјама било је британско царство. Међутим, са својим нарушеним здрављем и смрћу, Англофили и католици (Ален и Џон Фостер Далс и Вилијам Донован, шеф ОСС) у америчкој влади на чијем је челу затим био други „сврсисходни идиот“ из Другог светског рата, Хари Труман, били су одговорни, између осталог, за завршетак у издаји Србије, бацање атомских бомби (против савета сваког вишег војног вође у САД, али на инсистирање Британаца) на јапанске градове који ниу били брањени, и самог Хладног рата са својим лудим тркама у наоружавању, која још увек представља претњу читавом човечанству.

„Америчко и британско напуштање денацификације и декартелизације (програма за ослобађање од послератног немачког нацистичког утицаја) није био производ Хладног рата, већ узрок томе. Од првих дана окупације, САД практикују оно што се чинило споља да је дволичност политике према денацификацији Немачке. Али да ли је америчка влада намеравала да то спроведе или не, њено дејство излива смрт за Хладни рат.“ Из Дивне плаве звери Кристофера Симпсона.

Једино је Католичкој цркви и Британцима била потребна друга Југославија као средство за прикривање највећег злочина 20. века и негирање огромне жртве и доприноса Срба у савезничкој победи.

Да ли ће истина о Србији икада бити позната? Читава историја до извесне мере је савремена историја или како је Џорџ Орвел приметио „онај ко контролише прошлост контролише будућност, а ко контролише садашњост контролише прошлост. Орвел је радио у британском Министарству информисања током Другог светског рата и научио из прве руке методе британског стила пропаганде.

„Када је Џорџ Орвел објавио своју политичку сатиру Животињска фарма 1945. године, написао је предговор књизи који је избрисан и цензурисан од остатка текста. У предговору, Орвел је критиковао цензуру медија и сузбијања која је ендемска појава у западним земљама током Другог светског рата.

Цензурисан, избрисан, и заташкан предложен је 1945. предговор за Животињску фарму и први пут га је објавио Тајмсов књижевни додатак, 15. септембра 1972. године, као есеј под насловом „Слобода штампе“. У предговору, Орвел анализира и деконструише владу и цензуру медија у Британији током Другог светског рата. Орвел је фокусиран на случај Драже Михаиловића, вође српског отпора у Југославији, који је најпре подржан и потпомогнут од стране савезника, САД, Совјетског Савеза, и Велике Британије, али је касније осуђен и одбачен у корист комунисте Јосипа Броза Тита. Из чланка који је објавио Serbianna.com, историчара Карла Савића.

Докле год је Хладни рат истрајавао, истина српског холокауста никада не би угледала светлост дана. Баш као што Канађани нису могли да оптуже своје британске савезнике за промишљено обмањивање и манипулације током Хладног рата за катастрофалну Дијеп рацију, који је коштао на хиљаде канадских жртава (и који би био изговор да одложи Дан Д за скоро две године) или секс скандали који окружује Католичку цркву данас (али чији догађаји су се догодили у 60-им, 70-им и 80-им и хиљаду година пре), нити су могли злочини западних држава или институција бити познати, иначе би беспрекорни огртач западне моралне надмоћи био обојен.

Данас, од свих бивших комунистичких земаља у Европи (укључујући и саму Русију), само у Србији није дошло преиспитивања комунистичке прошлости. Да би били сигурни да су мале мањине у готово свим бившим комунистичким земљама које настављају да буду „прави верници“, али већина ових народа и све посткомунистичке влада одбацили су комунистичку прошлост – осим данашње про-западне нео-Титоистичке владе Србије. Да будемо прецизнији, Слободан Милошевић је одбацио Тита и направио искорак у откривању истине о непознатом холокаусту Срба у Југославији из Другог светског рата. Запад, у свом страху од те истине која излази на видело, пустила је у промет исту анти-српску пропаганду против Милошевића као што је радила 60 година раније против Михаиловића и то из истог разлога. Обојица су окончали своје дане у представама суђења у корист оних који поричу српски холокауст.

Пародија је правде да су Срби означени као агресори. Они нису имали жељу да униште Федерацију (Југославије), иако супротно хрватској пропаганди, систем који је успостављен под Титом фаворизовао је мање републике. Срби су жестоки борци за праведну ствар у одбрани своје земље или својих људи, али они никада нису били агресори. Срби не мрзе. Али хрватска историја показује да они делови хрватског становништва, бивши комунисти, нео-фашисти, окупљени око Туђмана, Десница, а пре свега усташе – који нажалост позивају на склад – су гротескни Србофоби, вођени мржњом и изванредним феноменом – крсташки Католицизам – које ја сам, као искрени католик, сматрам потпуно гнусним.“ Из Силовања Србије – британска улога у Титовом грабљењу ка власти, Мајкла Лиса.

Не, данашње владе САД и Велике Британије нису више преварене од стране паметних ПР фирми у подршци Хрватској и босанским Муслиманима током 90-их, него су Британци преварени од стране својих омиљених комунистичких кртица у Другом светском рату. Та прича је за лаковерне и за кукавице у заједницама српске дијаспоре који не могу да се суоче са истином да је Србија свесно и намерно издана од својих савезника у циљу прикривања највећег злочина у хришћанском добу.

Као што је Драган Илић из Лос Анђелеса написао у Америчком Србобрану 1995. године у покушају да разуме српски одговор на српски холокауст, „То је исто као када би неко убио целу твоју породицу, а најбољи начин да се избориш с тим је да се понашаш као да твоја породица никада није ни постојала“. Он је наставио рекавши да може да разуме зашто и како Срби у Југославији нису могли да се сете смрти српског холокауста, јер су живели под Титовом диктатуром где је „братство и јединство“ направило злочином сећати се тога, али шта је са Србима у САД и Канади и Српском православном црквом у Северној Америци, који је, упитао је, њихов изговор. Постоје ли игде споменици жртвама, где је издвојен дан као знак сећања на жртве, где су стипендије за студије и истраживања историје. Једноставно их нема, нигде.

Британска и америчка обавештајна средства у српској дијаспори и њихов савезник Тито је радио руку под руку да се уверите да је српска дијаспора ангажована у бескрајним унутрашњим борбама, пре свега, кроз њихово раздвајање Српске Православне Цркве у Северној Америци у тзв. про- и анти- Титовим фракцијама. Игра је стара колико и џепарошки разлог. Туча на ивици гомиле, пажња публике је преусмерена јер настоје да виде шта се дешава, не могу да схвате због чега је избила борба, али када провере своје новчанике схвате да су нестали. Оно што је украдено од британских џепароша је:

  • Истина о Незнаном холокаусту, која би требало да буде једна од највећих прича Другог светског рата због умешаности Римокатоличке цркве у масовна убиства.
  • Српска револуција од 27. марта која је коштала Хитлера победе у Другом светском рату.
  • Историја првог и највећег анти нацистичког отпора у Европи који је предводио Дража Михаиловић.
  • Заборављених 500. Историја спасавања америчких пилота од стране српског четника као да је намерно сахрањена као и све друго што је српско у Другом светском рату. Спашеном пилоту је наређено да не разговара о свом искуству спасавања са Михаиловићевим снагама. Ако је 500 постао познат, а затим су мреже лажи изродили сами Британци (који су узгред учинили све што је у њиховој моћи да осујете мисију спашавања пилота) против Михаиловића само може да почне да се распада, а ако се то догоди, истина о српском холокаусту могла би угледати светлост дана и читаво англо-америчко захтевање људских права и моралне надмоћи да владају светом би били срушени.

Сваки од ових догађаја Другог светског рата требало би да резултирају светским признањем за Србију и великог дуга према њој од стране западних савезника, а оно што је Србија добила од Британаца биле су бомбе и издаја.

И то је разлог зашто су Срби и Србија били подвргнути најпровиднијој и демонској пропагандној кампањи у историји 1990. године. Они желе да Срби забораве. Они имају моћ да учине оне који бирају удобност уместо истине да забораве, али не праве сви тај избор. То ће вероватно потрајати још један животни век пре него што се Запад може осећати сигурним да је његов стравичан злочин заувек закопан. Дакле, Србија може да очекује да буде угрожена, под притиском, под ембаргом, бомбардована за барем наредних 50 година.

Цена српског ћутања

Аутор овог рада је разговарао са многим српским емигрантима из Југославије и велика већина њих говори сетно о Титовој Југославији, о томе како је тада био бољи живот у односу на 1990-е. Покушавам да им објасним појам „Крвавог новца“ од којих је познат један случај када је, у периоду гангстерске америчке историје, невин човек (човек који испашта туђе грешке) осуђен за кривично дело извршено од стране вође банде. Банда онда води рачуна о његовој породици, плаћа рачуне и обезбеђује породицу, све у замену за тишину момка који испашта туђу грешку. Ови Срби размишљају благонаклоно о Титовој Југославији, вероватно никада не схватајући да су милијарде помоћи од Запада и повољнији третман Титове Југославије били „Крвав новац“ који купује српску тишину. Ови људи очигледно никада нису замишљали какав би живот могао бити без Тита, да је Дража Михаиловић победио у грађанском рату у Југославији. Пре свега не би било 70 година заустављеног развоја Србије, њене културе, економије, религије, и људи под британско/Титоистичком антисрпском плану за Југославију. Готово сигурно, да је Југославија којим случајем наставила да постоји (и највероватније и да није, као што би Христ и Абрахам Линколн рекли, кућа подељена против себе, не може да опстане) Срби би исправили грешку Краља Александра у погледу недефинисања граница Србије. И с обзиром да би Срби били победници у рату у којем су Хрвати, Албанци и Муслимани у савезу са Хитлером, те границе би имале максималну корист за Србију, јер би уврстили далматинску обалу и Косово, где послератни прилив стотина хиљада илегалних албанских имиграната не би био дозвољен да промени демографску равнотежу Косова. Уместо тога, Србија је данас осиромашена, закључана земља, пуна деморалисаних људи. И на крају ратови 90-тих, са беспримерном сатанизацијом српског етничког идентитета, никада не би допустили да се деси успорени геноцид кроз који Србија сада пролази. То је цена српског ћутања.

Англо-америчка империја и њихов савезник, Католичка црква, познаје важност Косова у српској историји, култури, идентитету, па чак и индивидуалној психологији Срба. Њихов напор да Србија прихвати независност Косова има за циљ да психолошки сломи дух српског народа. Ова оса зла рачуна да ако Србија одустане од Косова и све шта јој оно значи, онда ће Срби одустати од своје историје, а посебно историје српског холокауста, тако да ће они злочини католичке цркве и англо-америчке империје бити сахрањени заувек заједно са својим жртвама.

До тог дана нисам знао терет мале кратке речи „рат“, али никада није више, она која је превалила „Поље црних птица“ није мислила о рату без преживљавања снегом испуњених страхота нашег марша. Од Митровице до Приштине је једва двадесет пет километара. Сигуран сам да никада раније у људској историји није постојало више патње, хероизма, патриотизма на тако малом простору. Из Са Србијом у егзил – Америчке авантуре с војском која не може да умре, од Фортиер Џонса.

Тако је писао господин Џонс док је сведочио можда највишем херојском тренутку у људској историји, када српска војска и народ прелазе Косово Равно у новембру 1915. године. Четврт милиона људи, више од 6% целокупног српског предратног становништва би стало у парохију у наредних неколико недеља током великог повлачења. Господин Џонс пише о издржљивости Срба која је у његовим речима отишла изван људског разумевања, али ниједна српска јединица, нити један батаљон, а не једна дружина или чак чета, нису се предали приликом повлачења. Ово нам више од речи говори шта Косово значи за Србе.

[Председник] Рузвелт га је питао [југословенског амбасадора у САД Фотића] 20. децембра 1941. године „Како после таквих стравичних злочина можемо очекивати да (Срби) живе у истој држави са Хрватима“. И у ранијим приликама [Рузвелт] је рекао, „требало би да Срби одлуче какву заједницу намеравају да задрже са Хрватима после рата“.

Стипендије и закон могу донети правду за Србију

Не, не би било на Србима да одлучују о својој будућности, као што је председник Рузвелт рекао, али јесте на Британцима. Друга Титова Југославија је била злочин, демонски пројекат британског царства и оклевајућих Сједињених држава као млађег партнера. Циљ овог пројекта је био да се осигура да антисрпска влада преузме власт у послератној Југославији. Природно непријатељство ове владе према српским захтевима за правду и обештећење могао би бити њен разлог постојања. Титове унутрашње републичке границе које су направљене да умање српску политичку снагу и касније су признате као међународне државне границе од стране Запада, нису више легитимни него несвесни кривотворени обавештајни извештаји насамареног Џејмса Клагмана који су поставили Тита као владара Југославије. Србија има право и дужност да исправи историјске податке и да изнесе своје захтеве за правду и реституцију против извршилаца српског холокауста и за жртве грађанског рата у Југославији. Јер ако није било масовне безрезевне помоћи Титу од Велике Британије и САД-а, не би било грађанског рата такве величине или јачине између Срба. За разлику од Стаљина, који је покушао да спречи грађански рат у Југославији, Черчил је учинио све што је у његовој моћи да га подстакне и максимално уништи Србију.

Дугогодишњи борац за историјску правду на Балкану недавно је написао: „Постао сам толико разочаран целом овом ситуацијом. Медији и наши политичари су демонизовали Србе тако успешно, да сумњам да ће икада моћи да се врате као људи. Нисмо чак ни Немаце третирали тако грозно након што су изгубили рат.“Жил де Аимери у коментару на SWANS.com .

Господин Жил де Аимери је у праву, Србија и српски народ никада се неће вратити као народ или земља док не схвате своју истинску историју и одбаце британско/Титовску лаж. Србија никада неће повратити свој прави идентитет, независност и заслужено место у историји уколико настави активно да учествују у лажној Титовој историји. Иронија је саме историје да Велика Британија и Француска, две европске силе које подстичу Хитлера и рат, а затим се „боре“ против лажног рата, па потом сарађују са Немачком у многим и на различитим начинима током рата, треба да постану чланови оснивачи УН са сталним местима у Савету безбедности УН. У међувремену, Србија и српски народ, најхрабрији учесници у Првом светском рату као и у Другом светском рату, постала је једина земља која је икада бити искључена из Уједињених нација. Још откад је Јуда пољубио Исуса Христа није било веће издаје од британског распећа српског народа и људи у Другом светском рату. Оптужбама за масовна убиства и злочине против човечности против усташа, Римокатоличке цркве и Велике Британије, нема ограничења. Ове тврдње су у Србији политички и правни основ за преусмерено уништавање Србије у 20. веку. Ови захтеви би требало да буду настављени у оквиру академске арене, међународних правних институција, Уједињених нација и Светског суда из године у годину, из генерације у генерацију, све док правда не преовлада.